Beše jednom jedan profesor na jednom fakultetu, i beše vrlo učen i imaše bogat rečnik i „znanje“. Bio je profesor jednog predmeta i katedre i jednog dana izdade jedan udžbenik od 400 strana.
Beše to velika knjiga prevedena sa engleskoga jezika i studenti smatraše da je vrlo poučno da nauče toliko gradivo, ali obaveza im beše i grafički rad po izboru. Predadoše studenti svoje radove i dobiše ocene, neke manje, neke veće ali sve po zasluzi i pokazanom umeću.
No nevaljala deca počeše prepisivati, jer knjiga beše velika a vremena malo, i tako učenici smatraše da su nadmudrili svojega učitelja. No, samo đak može da izgubi ako protrči kroz to.
Dogodi se i izložba sa najboljim radovima, ali studenti ne dobiše nazad svoje radove u nameri da ih sačuvaju. Imaše profesor i jednog saradnika, asistenta koji bejaše malo aljkav, pa je radove čuvao uredno na podu ispred njegovog kabineta, tako da su se studenti mogli i sami služiti svojim radovima.
Prođoše leta mnoga, i doseti se jedan "dokoni" student da se javi svojemu profesoru i kaže reč-dve o svojemu iskustvu koje ne beše baš tako lepo.
Taj ga profesor nagrdi valjano i reče mu da još škole on ima da uči ne bi li postao neki čovek. A taj se student valjano trudio da pronađe sebe i nauči što se god moglo naučiti u graditeljskoj struci u nameri da se snađe u tom groznom i okrutnom svetu i sa onijem lošim ljudima što zidaše kule i gradove.
Drsko je reći svoje mišljenje, pa se taj student iznenadi kakve je reči birao taj učitelj i kako ga okrivi da je nemušt, nevaljao i kako nije napravio ništa u životu svojemu, no je zaboga rekao šta misli. Reče mu još "Da si malo mene slušao šta zborim i velim i kakvim vas naukama učim, napravio bi nešto u umeću graditeljstva i umetnosti, no ovako si otišao daleko učeniče moj. No, ako želiš, ja ću te podučavati kada god poželiš, jer sam uvek tu zbog svojih učenika i rado ću podeliti svoje znanje sa mladim učenicima".
On pomisli kako je profesor izgradio kule i gradove, pa pronađe cela 3 nacrta velikoga majstora i poče da uči od velikog učitelja gledajući njegove kule koje se zidaše.
Taj se student i danas čudi takvijem jakim rečima velikoga učitelja. Čudio se, i onda dosetio da je izgleda istina ta koja ga probode posred njegove ličnosti koja beše velika potup vaseljene.
Student (kao i ostali) se nije smeo žaliti dok je učio škole, JER KO SE BUNI – KLEČAĆE NA KUKURUZU i učiće škole doveka ne bi li „revidirao stav“ o svojim velikim učiteljima i visokoj školi...
......
Beše to velika knjiga prevedena sa engleskoga jezika i studenti smatraše da je vrlo poučno da nauče toliko gradivo, ali obaveza im beše i grafički rad po izboru. Predadoše studenti svoje radove i dobiše ocene, neke manje, neke veće ali sve po zasluzi i pokazanom umeću.
No nevaljala deca počeše prepisivati, jer knjiga beše velika a vremena malo, i tako učenici smatraše da su nadmudrili svojega učitelja. No, samo đak može da izgubi ako protrči kroz to.
Dogodi se i izložba sa najboljim radovima, ali studenti ne dobiše nazad svoje radove u nameri da ih sačuvaju. Imaše profesor i jednog saradnika, asistenta koji bejaše malo aljkav, pa je radove čuvao uredno na podu ispred njegovog kabineta, tako da su se studenti mogli i sami služiti svojim radovima.
Prođoše leta mnoga, i doseti se jedan "dokoni" student da se javi svojemu profesoru i kaže reč-dve o svojemu iskustvu koje ne beše baš tako lepo.
Taj ga profesor nagrdi valjano i reče mu da još škole on ima da uči ne bi li postao neki čovek. A taj se student valjano trudio da pronađe sebe i nauči što se god moglo naučiti u graditeljskoj struci u nameri da se snađe u tom groznom i okrutnom svetu i sa onijem lošim ljudima što zidaše kule i gradove.
Drsko je reći svoje mišljenje, pa se taj student iznenadi kakve je reči birao taj učitelj i kako ga okrivi da je nemušt, nevaljao i kako nije napravio ništa u životu svojemu, no je zaboga rekao šta misli. Reče mu još "Da si malo mene slušao šta zborim i velim i kakvim vas naukama učim, napravio bi nešto u umeću graditeljstva i umetnosti, no ovako si otišao daleko učeniče moj. No, ako želiš, ja ću te podučavati kada god poželiš, jer sam uvek tu zbog svojih učenika i rado ću podeliti svoje znanje sa mladim učenicima".
On pomisli kako je profesor izgradio kule i gradove, pa pronađe cela 3 nacrta velikoga majstora i poče da uči od velikog učitelja gledajući njegove kule koje se zidaše.
Taj se student i danas čudi takvijem jakim rečima velikoga učitelja. Čudio se, i onda dosetio da je izgleda istina ta koja ga probode posred njegove ličnosti koja beše velika potup vaseljene.
Student (kao i ostali) se nije smeo žaliti dok je učio škole, JER KO SE BUNI – KLEČAĆE NA KUKURUZU i učiće škole doveka ne bi li „revidirao stav“ o svojim velikim učiteljima i visokoj školi...
......
Comments