Projektovanje tonskog muzičkog studija u osnovi ima jedan jedini cilj: omogućavanje što boljih i kvalitetnijih akustičkih uslova u njemu. I odmah da se razumemo – akustika je zaista problem, i to sa velikim P! Pojavljuje se svom svojom silinom od samog početka arhitektonskog i građevinskog projektovanja. Ovi radovi su, kao i usluge čitavih akustičarskih timova koji se time bave, na zapadu do te mere skupi da je to često za domaće uslove prilična utopija. Složenost i odgovornost ovakvog jednog posla je zaista ogromna.
Nema arhitekte ili projektanta na ovoj planeti koji se neće namrštiti kada mu pomenete posao sa posebnim zahtevima iz domena akustike. Svi oni vrlo dobro znaju jednu izreku, često vezivanu za vodu i vatru, ali veoma primenljivu i na zvuk: zvučni talas je dobar sluga, ali i zao gospodar. Taj bespoštedni rat između arhitekata i zvuka traje od momenta kada je čovek napravio svoju prvu građevinu. On traje i do dana današnjeg, a najzanimljivije borbe vode se upravo u projektovanju koncertnih sala i studija za snimanje muzike.
Što se muzičkih studija tiče, ipak postoje neki osnovni principi projektovanja i gradnje kojih se svi projktanti pridržavaju. Oni se najčešće odnose na broj i raspored prostorija, njihovu zapreminu i građevinski materijal.
Kao prvo, svaki muzički tonski studio u svom osnovnom obliku ima dve glavne, fizički međusobno potpuno odvojene i potpuno zvučno izolovane prostorije. To su:
- 1. Kontrolna soba ili tehnička režija (engl. control room) i
- 2. Studio ili prostorija za izvođenje muzike (engl. studio)
Visokobudžetni objekti ove namene imaju u sastavu prostorije za izvođenje muzike još jednu ili više dodatnih, isto tako fizički i akustički odvojenih prostorija, namenjenih najčešće bubnjarima i perkusionistima, ali po potrebi i drugim izvođačima. Akustika ovih ovih prostorija se po pravilu bitno razlikuje od akustike glavne prostorije, čime se mogu postići najrazličitiji akustički uslovi u zvučnoj slici.
I kontrolna soba, kao poseban građevinski segment, može imati u svom sklopu nekoliko dodatnih prostorija. U prvom redu, to je veoma dobro izolovana prostorija projektovana isključivo za smeštaj vrlo osetljivog uređaja za veštačku jeku, odnosno reverberaciju, poznatijeg kao eho ploča (plate).
Druga dodatna prostorija namenjena je smeštaju višekanalnih magnetofona i (ako ih je više) njihovih internih sinhronizatora, i drugih uređaja opremljenih daljinskim komandama (remote control), kojima se upravlje iz kontrolne sobe, a u svrhe što praznije i time akustički preciznije glavne kontrolne sobe. Sve ove prostorije su , naravno, međusobno povezane mrežom kablova i mnoštvom malih razvodnih polja (u daljem tekstu pač polje, engl. patch board) sa odgovarajućim konektorima.
Ali vratimo se ipak malo onim dvema glavnim prostorijama. One, mada fizički potpuno odvojene (preporučljivo zidom debelim najmanje pola metra) ipak moraju imati neku komunikaciju. U prvom redu vizuelnu. Ona je neophodna kako snimatelju i producentu, tako i izvođačima kojima je često potreban znak iz režije kada je uključeno snimanje ili koliko taktova ima do momenta izvođenja njihove deonice. Za takvu vizuelnu komunikaciju ostavlja se u tom debelom zidu poseban otvor, ili preciznije prozor, čije dimenzije moraju biti što manje, a ipak dovoljne da se iz režije vide svi glavni punktovi u prostoriji za izvođenje muzike.
Da vidimo prvo zašto što manje..… Upravo iz akustičkih razloga, jer ako je (inače vrlo tanka) staklena površina prevelika, potpuno je uzaludan i kineski zid između dve prostorije; sav (neželjeni) zvuk proći će baš tuda. Zato se i taj prozor posebno projektuje. Naime, u njega se preporučuje ugradnja najdebljeg mogućeg stakla (i do 20mm). Takav prozor mora imati dva, pa čak i tri okna, po mišljenju nekih projektanata čak i različitih debljina.
Pri izgradnji ovakvog prozora poželjno je izbegavati čak i međusobno paralelan položaj samih prozorskih stakala, čime se dodatno minimalizuju neželjene refleksije zvučnih talasa među paralelnim zidovima.
Postoji još jedan ne manje bitan razlog za što manjim staklenim površinama u studiju. Naime, staklo spada u grupu takozvanih visokorefleksnih površina, čiji bi doprinos u prilično ogluvljenoj prostoriji (za šta je utrošen ozbiljan novac) bio izuzetno kontraproduktivan.
Akustika prostorije za
izvođenje muzike
Raznim akustičkim merenjima i proračunima akustičari projektanti su došli do stava da je najpogodnija prostorija za izvoenje muzike ona čije se dimenzije (dužina, širina i visina) nalaze u međusobnom odnosu 5 x 4 x 3, ali pod uslovom da zapremina prostorije nije manja od 60 kubnih metara. Ovakvo projektovanje ove prostorije ima daleko više smisla ako u njoj sviraju i snimaju veliki orkestri ili više sekcije orkestarskih muzičara. U studijima za snimanje pop muzike oblik i zapremina ove prostorije nisu toliko bitni, kada se ima u vidu činjenica da se u velikom broju slučajeva u ovoj vrsti muzike ta prostorija koristi isključivo za sinhronizaciju vokala, i to gotovo po pravilu jednog po jednog vokalnog soliste, u gotovo potpuno “gluvim” akustičkim uslovima. Takvom zvučnom zapisu se kasnije, u procesu finalizacije snimka, dodaje veštačka reverberacija.
Kada je u pitanju akustičko “sređivanje” odnosno “ogluvljavanje” prostorije za izvođenje muzike, tu su mišljenja prilično podeljena. Mnogi su pristalice teorije da ovu prostoriju treba ostaviti akustički malo življu”, uz minimalne ali obavezne akustičke korekcije, dok drugi smatraju da “gluvlja” prostorija omogućava slušanje i usnimavanje instrumenta (ili glasa) tačno onakvog kakav je, a da se kasnije, u procesu dorade i finalnog mixa mogu dodavati veštački akustički prostori po želji.
Obe teorije imaju osnova, jedna nikako ne isključuje drugu, već izbor treba da zavisi direktno od namene i uske specijalnosti samog studija.
Stigli smo do podele. Podelićemo muzičke studije prema njihovoj nameni na:
1. Studio za snimanje klasične muzike
2 . Studio za rock i pop muziku i
3. Studio za snimanje lake orkestarske muzike
Razlika između prve dve grupe je ozbiljna, i to po svim pitanjima, osim, naravno, po pitanju kvaliteta; i u veličini, i u akustici, i u vrsti tehničke opremljenosti, dok treća grupa predstavlja varijantu "nešto između”.
Comments